Dejan Dobardžijev
Dobar dan dragi moji, kako ste ? Predhodna priča, bila je posvećena jednoj dami. Jednoj Sanji iz Kaštela. Sanja me ponovo inspirisala da pokrenem jednu novu rubriku pod nazivom MALE TAJNE VELIKIH MAJSTORA. Pisaću vam o ličnostima koje, sigurna sam, svi znamo i koje godinama pratimo. Njihove uspehe, karijere, za njih smo navijali, od njih pravili idole a ni slutili nismo da su svi ostvareni ljudi ponekad i previše skromni i sasvim obični. Ova priča će to potvrditi.Tajna njihove veličine se i krije baš u toj njihovoj skromnosti i zaista zaslužuju svako poštovanje. Danas cu sa svima vama podeliti jednu priču koja mene asocira na jedno lepo prijateljstvo, i na neko lepše vreme kog se sećam sa malom dozom nostalgije. Za mene, biće to mali vremeplov koji će me vratiti u to vreme, a sve vas će inspirisati da se pokrenete i u onim malim stvarima koje čine život lepšim, da se pokrenete i uradite mnogo za sebe i svoje zdravlje. Moj današnji sagovornik je jedan izuzetno uspešan čovek, sigurna sam da ćete se svi setiti sportskih uspeha koje je postigao. Imam čast da sa svima vama podelim priču rukometaša Dejana Dobardžijeva. Dejan je ljubiteljima rukometa bio poznat kao » levoruki bombarder ». Igrao je na poziciji levog beka, u klubovima širom Srbije ali i van granica rodne Srbije. Rođen je 18.09.1976.god u Bujanovcu, visok je 1,96m i težak 104 kg. Dekija se sećam iz perioda kada je bio na početku njegove brilijantne sportske karijere. U šali, zvala sam ga Deki iz Buenos Airesa, aludirajući na njegov rodni Bujanovac. Nikada se nije naljutio, naprotiv, prihvatao je šalu jer je, kao i ja, uvek verovao u prijateljstvo i dobronamerne šale. I, danas, toliko godina kasnije, isto mogu da kažem. Dejan je pre svega dobar čovek. Duboko verujem da je taj kvalitet osnov da bude dobar prijatelj ali on je pre svega porodičan čovek, dobar otac i suprug.
Na moje pitanje, kako i kada je počeo da se bavi rukometom, kaže :
« Sećam se kao da je juče bilo, imao sam 13 godina. U mom rodnom Bujanovcu trenirao sam košarku. Moram priznati da sam bio neverovatno dobar u košarci. Naš rukometni klub je tada bio u Drugoj saveznoj ligi. Na poziv mog školskog druga, pocinjem da treniram rukomet. U početku, išao sam uporedo na treninge, i košarke, i rukometa. Vremenom, ljubav prema rukometu je pobedila » počinje Deki svoju priču.
« Sa 15 godina sam već bio u prvom timu. Iste godine sam odigrao i prvu profesionalnu utakmicu. Dobro se sećam tog prvog gola u karijeri koji me doveo do svega što se posle kroz moju profesionalnu karijeru rukometaša, desilo. Dve godine kasnije, sa 17 godina, u prisustvu oca potpisujem prvi profesionalni ugovor. »
« Profesionalnu karijeru sam nakon Srbije nastavio na Kipru, u Portugalu, u Francuskoj, U.A.E , zatim dolazi red na Bejrut, Austriju, Mađarsku i Nemačku. U Nemačkoj zavrđavam profesionalnu karijeru igrača i prelazim u trenere a obzirom da sam završio DIF, radim i u školi kao profesor fizičkog vaspitanja. »
Čitav život sam u sportu kao rekreativac, družila sam se sa profesionalnim sportistima, i mišljenja sam da je jako teško preći iz amaterskog sporta u profesionalani. To je i razlog zašto sam Dejana pitala šta je najvažnije u tom prelaznom periodu. Njegovo mišljenje iza kog stoji i veliko iskustvo može pomoći roditeljima koji imaju decu koja su u tom nekom prelaznom periodu. Pouzdano znam da se Dejan sam izborio za svoje mesto u svetu rukometa, bez ičije pomoći.
« Za prelazni period, iz amaterskog u profesionalni sport, upornost je jako važna. Uz upornost mora da ide i jaka volja da se trenira i napreduje. Na kraju, ukoliko se ova tri uslova ispune, dolazi i faktor sreće. Treba biti na pravom mestu u pravo vreme. Nije lako postati profesionalni sportista. »
Sledeće pitanje koje sam postavila Dejanu je pitanje koje može osvestiti svaku osobu koja se suočava sa viškom kilograma ali i sve nas ostale. Njegov odgovor je i mene osvestio.
Veliki broj sportista se nakon prestanka profesionalne sportske karijere suočavaju sa mnogim izazovima. Jedan od najučestalijih je i problem sa viškom kilograma i manjkom fizičke aktivnosti. Kakva je situacija po tom pitanju kod tebe ?
« Susrećemo se sa mnogo problema. Kao profesionalni igrač živeo si jedan život u sistemu. Znao si kada jedeš, spavaš, treniraš, putuješ…..Preko noći nema tog sistema na koji si navikao i u kom si bio dobar deo svog života. Ispadaš iz tog sistema, nema više obaveznih treninga, dolazi do manjka fizičke aktivnosti i kao rezultat svega toga, kilaža raste. I ja sam upao u taj vrtlog ali obzirom da sam trener i profesor fizičkog vaspitanja možda mi je bilo malo lakše da se vratim u neku normalu. Najmanje dva puta nedeljno izdvojim vreme samo za sebe i rekreativni sport. Na taj način odrzavam kilažu i radim na svom zdravlju. »
U poslednje 2 godine, sve sto se « planetarno » dogodilo, osvestiće većinu ljudi, nateraće nas da se prepoznamo u ovom Dejanovom odgovoru. Za rekreativno bavljenje sportom potrebna nam je dobra volja i malo vremena. Ukoliko zaista želimo, svima nama su dostupne vežbe koje možemo raditi i na podu u udobnosti svog doma. Najbitnije je biti svestan da je do nas, sve ostalo je samo izgovor.
Na kraju, odgovorom na dva pitanja Dejan nam je dao savet.
Na pitanje da li po njegovom mišljenju postoji tajna za zdraviji zivot i lepši izgled. I na pitanje, kako naći motivaciju za rekreativno bavljenje sportom, Dejan kaže :
« Naravno da postoji. Lično, protivnik sam estetske hirurgije. Telo i duh treba negovati sportom a zadovoljan čovek zrači i izgleda uvek mnogo bolje. Rekreacija je postala jako važna stavka u našim životima ukoliko želimo da budemo zdravi i da lepše izgledamo. U državi u kojoj trenutno živim, oduševljava me starija populacija koja se bavi rekreativnim sportom. Idu na fitnes, atletiku, plivanje….Ja bi to ovako formulisao, sport tj. rekreacija je zdravlje, neka nas zdravlje motiviše da se rekreativno bavimo sportom »
Ovo su reči, kojima je Dejan zaokružio svoje izlaganje na temu sporta i zdravlja a verujte mi na reč, zna mnogo. Iza sebe ima završen fakultet za sport i bogatu igračku karijeru. Sada polako ali sigurno gradi i trenersku karijeru i radi u školi sa klincima od kojih će neko možda krenuti njegovim stopama. Rekla bih, to je dovoljno da mu poverujemo na reč i da ga poslušamo. Ne zaboravite, ipak je on moj drug, Deki iz Buenos Airesa……