Dobar dan, dragi moji, kako ste? Dugo sam imala želju da napišem ovaj tekst, sad već više od godinu dana. Kao i za sve drugo u životu, morao je doći pravi momenat da sve ovo što želim da podelim sa vama, izađe iz mog „pera”. Jednom davno, na predavanju akademika prof.dr Vladete Jerotića čula sam nešto što me „okupiralo” i mnogo puta navelo na razmišljanje: „Ovaj svet”, rekao je on, „počiva na 35 pravednika”. Oni su među nama, kao anđeli koji svojom dobrotom i lepotom svoje duše, šire naša krila i uveravaju nas da za ovaj svet ima nade. Od tog predavanja, ja sam počela da tragam za dobrotom, da vidim ono što je dobro u ljudima koje srećem, jednom rečju, počela sam da sagledam svet iz jednog potpuno drugačijeg i lepšeg ugla. I zaista, oko mene, počela se uvećavati lepota i dobrota, u svakom smislu.
Sanju sam srela prošle godine, sasvim slučajno dok sam sa porodicom šetala trogirskom rivom sa planom da pronađemo dobar restoran gde bi mogli da večeramo. Kada je reč o Dalmaciji, moje kriterijume nije lako zadovoljiti s obzirom da sam tako reći odrasla na moru. Sećam se Dalmacije kakva je nekada bila, sa svim njenim mirisima i ukusima. Moje detinjstvo obeležio je barba Stipe, lokalni ribar koji bi ranom zorom plovio po moru i donosio ribu i morske plodove. „ Šjora Ane, triba li ribe danas?”. I sad, posle toliko godina, sećam se tog glasa i tog divnog čoveka koji je obeležio moje detinjstvo dok sam trčkarala ulicama Kaštela i Splita. Splićanke su važile za najlepše žene celog Balkana. Kada sam bila mala, volela sam da slušam pesmu Dina Dvornika „Od Splita do Beograda”, bila je to pesma mog života, mojih gradova koje sam volela i znala da su moji. Sudbina ili šta već, povezala je moje roditelje, mama je kao mlada devojka govorila da ne bi Split nikada napustila. Volela je splitsku rivu, nadimak joj je bio Rice, po gustoj crnoj „ricavoj” kosi. Tata, mlad student Mašinskog fakulteta iz Beograda i… što bi rekli Splićani „partila je Rice iz Splita” i pored zakletve koju je sebi dala, da Split nikada neće ostaviti.
Split je ostao iza nje, ali je ljubav, koju je prenela i na mene, ljubav prema Dalmaciji i sada tu. Prve godine mog života, vodila me u Dalmaciju, redovnom linijom tadašnjeg JATA, Beograd-Split. U šali, moj tata i danas kaže da sam „još kao beba osolila u moru butkice te da nije ni čudo što se moru uvek vraćam”. I vraćam se. I moru i Dalmaciji. Moru uvek, a Dalmaciji kada god se ukaže prilika za to. Miris mora i lavande, rižoto od morskih plodova, škampi, dobro vino…..Moja baka je uvek govorila :„ vinu je čokot otac, zemlja majka, a podneblje sudbina”. Iva, kojoj sam posvetila ovaj blog, je takođe bila Dalmatinka. U vinogradu njene porodice sam prvi put videla berbu grožđa, proces pravljenja vina… Dok su stariji obilazili vinograde, ja sam u hladu sedela i pisala svoje prve spomenare, zapisivala prve recepte, sve ovo što na ovom blogu delim sa vama, jednom davno počelo je u Dalmaciji.
Tumarajući trogirskom rivom, nadomak Splita, jedne vrele letnje večeri, sa suprugom i našom decom, ušla sam u restoran „Amfora”, čiji me je naziv vratio u rano detinjstvo, u vreme kada je moj tata radio na projektu jednog od najvećih hotela na Jadranu, „Amfora” na ostrvu Hvar. Bio je to „znak pored puta”. Dobili smo sto, smestili se, a zatim je našem stolu prišla konobarica Sanja. Prava Dalmatinka, vitkog stasa, sa osmehom koji nije silazio sa njenog lica i očima koje su svetlucale. Plenila je sve oko sebe, a mene je korak po korak, vraćala stazama detinjstva. Na njen predlog, uzeli smo belo vino. Prvi gutljaj i počelo je putovanje kroz moja sećanja. Volim vino, preferiram belo oporo vino i taj gutljaj vratio me u dane kada me Ivin rodjeni brat, a najbolji drug moje majke iz njene mladosti, nosio na ramenima kroz nepregledna polja njihovog porodičnog vinograda. Ante, ili kako sam ga ja kao mala zvala – Lante, je bio rođeni brat mamine ujne, dosta mlađi od nje, bio je po godinama mnogo bliži mojoj mami i tako su oni postali najbolji drugovi. Ante je umeo da mi prepričava mamine i njegove dogodovštine kojima sam se ja smejala do suza. Uz njega naučila sam da probam vino, da uživam u mirisu pa tek onda u ukusu, iz njegove čaše sam popila prvi gutljaj bevande. Sanja je tačno znala šta da donese. Usluga je bila brza, efikasna, a hrana ukusna. Ukoliko se doda činjenica da je more bilo pored nas, mojoj sreći nije bilo kraja. Ove godine smo ponovo letovali u Trogiru i naravno, večerali u istom restoranu, kod Sanje. Sa osmehom koji je i dalje na njenom licu, setila nas se, donela odlično belo vino i „servirala mi”, na jedan jednostavan i spontan način, možda najznačajniju životnu lekciju. U razgovoru sam saznala da je završila istoriju umetnosti, da voli životinje i da ih hrani, da voli jedan ekstremni sport i da je dva puta bila u prilici da proba, ali prvi put nije mogla zbog trudnoće, a drugi put zbog ozbiljne bolesti … O svemu tome, govorila je tako, jednostavno i dostojanstveno ne žaleći se… Istoričarka umetnosti, visoko obrazovana žena, konobariše mesecima bez slobodnog dana i ni u jednom jedinom trenutku se nije žalila, ni na situaciju, zlo vreme, zlu sudbinu… Samo se osmehivala, a zadovoljstvo životom je bilo svuda oko nje. Sigurna sam ja da je Sanja za vreme studija sanjala nešto sasvim drugačije, ali je i ovo što živi sada hrabro prigrlila, živi punim plućima, a oko sebe širi miris mora, maslinovog ulja i ljubavi, a sve to uz osmeh jedne hrabre i odlučne žene. Po energiji koju nosi, podsetila me na moju baka Anu, ženu po kojoj je moja ćerka dobila ime. Sad mi je jasno zašto je dr Jerotić imenicu energija u ovom kontekstu pisao velikim slovom…..Da li je Sanja, kao dobro dalmatinsko vino kome je čokot otac, zemlja majka a podneblje sudbina? – Ne znam, a ne znam ni da li mi rođeni na Balkanu smemo da verujemo u sudbinu… Ništa od svega ovog ne znam, ali znam da me ova divna duša promenila, na bolje, da svojim životom i pogledom na isti, svima daje životne lekcije, mudro i uz osmeh. Šta ja sada vama mogu još reći osim da vam kažem ako ste u prilici, otiđite u restoran „Amfora”, tražite Sanju i pustite magiju života da krene…
A, da, na pitanje kako se neguje i da li bi mi dala neki savet, jednostavno je rekla:„Vedar duh, toplina i lipota. Lipota dolazi iznutra”… I tako, razoruža mene Sanja opet. Ne brinite, neću vas ni ovaj put ostaviti bez recepta, ovo je jedan jako jednostavan, a efikasan recept….Baš kao i uvek…
Dalmatinke imaju predivnu baršunastu kožu. Ni slana voda, ni sunce kao da im ništa ne mogu. Uvek sam se pitala kako? Vrlo jednostavno, tajna je u mešavini maslinovog ulja i limuna. Pri koriščenju ovog losiona, treba imati na umu da je limun fototoksičan te da se može koristiti samo u večernjim satima i da treba naći pravu meru prema tipu kože tela. Meni odgovara u odnosu 2:1, da budem preciznija npr 2 šoljice limuna i 1 šoljica maslinovog ulja. Napravljen losion, možete čuvati u frižideru 7 dana, dobro promućkajte pre upotrebe i nanesite na kožu tela posle tuširanja. Da, toliko je jednostavno, a efikasno.
Uživajte…
VIDIMO SE-)))